Praznici


Sveta Matrona Moskovska
01/05/2008 | VIA

Svake godine Moskovljani se posebno raduju prazniku svete Matrone Moskovske. U Pokrovskom stavropigijalnom manastiru ruske prestonice nalaze se mošti blažene Matrone, koja se prestavila 2. maja 1952. godine i sahranjena je bila po svojoj želji na Danilovom groblju. Kanonizovana je 1998. godine. Ostaci su joj potom prenete u manastir. Celu noć uoči praznika hram je otvoren i mnogi vernici dolaze da celivaju mošti i pomole se. Oni donose u manastir cveće, znajući da ga je svetiteljka veoma volela.

U Rusiji svi znaju za njeno ime. Dolaze joj ne samo pravoslavni, već rimokatolici, muslimani, ateisti. Svako koga nešto muči i boli, brine  i onespokuje.

Ova starica je rođena u siromašnoj ratarskoj porodici Dimitrija i Natalije Nikonovih, u jednom selu Tulske gubernije, 1885. godine, kao jedno od četvoro dece. Nije bila željena i majka je rešila da dete odmah posle porođaja da u prihvatilište. Još pre rođenja javila se majci u snu, u liku ptice sa ljudskim licem i zatvorenim očima. To je učinilo da majka odustane od namere da se odrekne deteta. Rodila se bez očiju, ali joj je dat duhovni vid. Krštenje devojčice bilo je propraćeno natprirodnim pojavama, što je predskazalo životni put buduće svetiteljke. Od detinjstva svi su uviđali da je Bogom izabrana. Deca nisu imala milosti prema nesrećnoj devojčici. Rugali su joj se i vređali je. Zato je od malih nogu bila prisiljena da se kloni dece i prestala je da izlazi iz kuće. Njena igra je bila sa ikonama, koje je skidala sa zida, slagala po stolu i razgovarala sa njima. Jedini izlazak bio je, kad je išla u sv. hram, a to je bilo često. Od detinjstva je dobila dar neprestane molitve. U 17. godini oduzele su joj se noge i sedela je punih 50 godina. Predskazala je boljševički prevrat i razne događaje koji su usledili. Mnogi su od nje tražili duhovnu pomoć. 1925. prešla je u Moskvu, jer u domu partijskih aktivista, što su postala njena braća, za nju više nije bilo mesta. Narod se okupljao oko nje, činila je čuda, isceljenja. Noći je provodila u molitvi. Boravila je u domovima vernika, jer je bila bez stalnog boravišta. Poput drevnih podvižnika, nikad nije komotno ležala, dremala je samo nakratko, oslonjena na bok. Rado je pomagala svima, koji su je posećivali, zahtevajući od njih veru i ispravljanje života.

Danas se Matrjonuški, kako je iz ljubavi obično zovu, Moskovljani i Rusi uopšte, izuzetno rado obraćaju kao moćnoj  moltvenici pred Gospodom. Mnogi je se sećaju, kao nekog svog najmilijeg. Pominju kako je imala majušne ruke i noge, poput dečjih, dobro, svetlo lice, umiljat glas. Nikad nije bila nezadovljna, još kao dete se čudila kad je čula da je nazivaju nesrećnom. Nije mnogo govorila, savetovala je da se ne osuđuju drugi, potrebno je videti svoje grehe. Treba se predati volji Božjoj, neprestano se moliti, živeti s molitvom. Ne sme se pridavati značaj snovima. Mora se pažljivo pratiti crkvena služba. Brižno je krila svoj dar prozorljivosti. Predvidela je svoju smrt i za nju se dostojno pripremila.

Više decenija njen grob je bio svetinja za Moskovljane i cilj mnogobrojnih poklonika. Još za života pozivala je sve da joj dođu na grob i pominjući je molitveno, poveravaju joj se, iznoseći svoje nedaće i tražeći pomoć. Mnogobrojni su slučajevi blagodatne pomoći  i isceljenja. To je i bio razlog, zašto je Matrjonuška preneta u manastir i pribrojana zboru svetih.



Arhiva praznika