Praznici


Sveta blažena Ksenija Petrogradska
06/02/2007 | VIA

Ruska pravoslavna crkva danas je proslavila svetiteljku i za svete neobičnog života. Petrograd je slavi kao svoju nebesku zaštitnicu. 

O poreklu blažene Ksenije je sačuvano vrlo malo podataka. Pretpostavlja se da se rodila negde između 1719. i 1730. godine. Na zemlji je poživela 71 godinu, a upokojila se oko 1800. godine.

Ksenija Grigorjevna bila je rođena u Petrogradu, ruskoj prestonici. U mladosti je bila lepa i obrazovana. Udala se za pukovnika Andreja Fjodoroviča Petrova, uglednog i bogatog dvorskog pojca. Nisu imali dece. Kada je imala 26 godina, njen Andrjuša je iznenada premunuo na nekoj zabavi. I odjednom, svo njeno bogatstvo i život u višim prestoničkim krugovoma izgubili su svoj smisao.

Svo imanje je podelila sirotinji, a kuću poklonila prijateljici. Za Andrejevu rodbinu to je bio znak da je sišla s uma. Obratili su se nadležnima da spreče to rasipanje imovine. Pozvana je na razgovor i ustanovljeno da je potpuno zdrava i pri čistoj svesti.

Smrću voljenog muža uvidela je svu prolaznost i varljivost zemaljske sreće. Obukla je staru uniformu svog supruga, i nestala. Niko nije čuo za nju čitavih osam godina. Pojavivši se opet u starom kraju, počela je da govori da je u stvari umrla Ksenija, a da je ona pokojni suprug Andrej. Na taj način je, pored svojih, želela da okaje i grehe svog muža. Odala se jednom od najtežih podviga – jurodstvu, svoju mudrost sakrila je pod masku ludosti. Izložena podsmehu, ruganju, lutala je ulicama prestonice po žezi i studeni, danju i noću. Govorila je nerazumljive reči, neprestano se moleći. Ostalo je zapisano da je u vreme zidanja crkve na Smolenskom groblju, gde će i ona naći pokoj, noću podizala građu na skelu i tako tajno pomagala neimarima. Vremenom su sugrađani uvideli da „bezumna Ksenija“ nije obična sumašedša prosjakinja. Milostinju je primala samo od dobrih ljudi, i to samo po kopejku, koju je odmah davala siromasima. Kada se muško odelo na njoj pohabalo i raspalo, počela se oblačiti u bedne rite, na bosim nogama je nosila iscepane cipele. Naizmenično je oblačila crvenu bluzu i zelenu suknju i obratno.

Dok je danju lutala gradom, noću je išla van grada u polje i molila se, klanjajući se na sve četiri strane sveta. Govorila je da je u polju prisustvo Božje vidljivije. Uskoro su mnogi počeli da shvataju da se u njenim rečima i postupcima krije neki tajni smisao. Počeli su da uočavaju kod nje znake prozorljivosti. Tražili su njen blagoslov.

Skoro 45 godina je provela u tom podvigu. Sahranjena je na Smolenskom groblju, a njen skromni grob postao je stecište poklonika. Humka je često nasipana, jer su poštovaoci razvlačili grumen po grumen zemlje kao svetinju. Postavljena je ploča, koja je doživela istu sudbinu. 1902. na njenom grobu je podignuta kapela u kojoj se danonoćno služilo za pokoj njene duše. Tu je pisalo: „Ko je mene znao, da pomene dušu moju, radi spasenja duše svoje. Amin.“

Za vreme sovjetskog bezbožničkog režima u Rusiji, kada je ta kapela pretvorena u atelje, narod je i dalje dolazio, crtajući krstiće na spoljnom zidu, molio se i ostavljao priloge.

Njoj su se, dajući da se služe pomeni i parastosi za njenu dušu, obraćali za pomoć kako obični ljudi, tako i plemići, kako sirotinja, tako i Carska porodica. U njenu čast je car Aleksandar Treći svojoj kćeri dao ime Ksenija. Postoje čitave knjige čuda, doživljenih molitvama blažene Ksenije. Može se reći da je ona jedna od najomiljenijih svetiteljki kako carske, tako i današnje Rusije.

Ruska zagranična crkva ju je, 1978. godine, proglasila svetom, a Ruska pravoslavna crkva je to isto učinila deset godina kasnije.

Spomen joj se slavi  6. februara i Druge nedelje po Duhovima.



Arhiva praznika